slika je preuzeta sa https://www.danas.rs/bbc-news-serbian/srbija-kosovo-i-jezik-kako-se-na-albanskom-jeziku-kaze-dokon-pop-i-jarice-krsti/

SLIČNOSTI SRPSKOG I ALBANSKOG JEZIKA

Tekst je nastao kao deo projekta “Škola kao put ka jedinstvu” , finansijski podržan od strane Ministarstva za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog

  • Kontakt između ova dva jezika se u prošlosti nije nikada prekidao. U knjizi Jezik naših šatrovaca (1928), Živko D. Petković ističe da dosta reči u srpskom slengu potiče iz albanskog jezika:
    „kenče” (pas),
    „kamiti” (imati),
    „tremka” (žena) itd. 

Ovaj autor misli da izraz gegavački, odnosno gegavski jezik (šatrovački) „ne bi bilo nemogućno dovesti u vezu i sa plemenskim imenom Gega, koji nosi jedan deo Albanaca”. Pošto navodi da se ovaj izraz izvodi od glagola „gegati” (hramati), a po Vuku „gegavac” je isto što i „slepac” i podrazumeva „guslara”, skreće pažnju da su oni poreklom bili „pogla­vito iz predela Gega”, gde je nekada bio „jak srpski živalj”, odakle su dolazili u Srbiju, ,,i da je šatrovački jezik prvobitno bio jezik starih guslara”.
U tajnim jezicima Srbije, u XIX i početkom XX veka, evidentirano je 330 reci preuzetih iz albanskog jezika. Vremenom je većina ispalo iz upotrebe, dok se danas samo manji broj njih još koristi:

njupa (jesti) od „njop”, dijalektska varijanta za „ngop” (zasititi sr),
keva (majka), od „kevati” (imati), galgol nastao ukrštanjem albanskog glagola ,,ke” (imaš) i srpskog „davati”,
šorati (pišati), od ,,šura” (mokraća),
„šljaga”, od „špljak” (šamar),
moša (sestra), izvedeno od ,,motr” (sestra),
kinta od „kindark” (=ćindark), stoti deo franga, neka­dašnja osnovna novčana jedinica u Albaniji.

Reč šešir je po svemu sudeći nastala od albanskog naziva za belu kapu sa ravnim temenom ,,šeše”, kakva se nosila u južnoj Albaniji. Ova reč se najpre javila u Vojvodini, početkom XVIII veka, gde su njome, verovatno, cincarski i albanski trgovci označavali kape s ravnim tememom.

Narodne umotvorine najbolje svedoče o kulturnim veza­ma između naroda u prošlosti.

U albanskoj narodnoj poeziji sačuvane su 22 epske pesme o Kosovskom boju (ukupno oko 5.000 stihova). U svima njima dominira motiv Miloševog ubijanja cara Murata. Prouča­vali su ih Tihomir R. Dordević, Gliša Elezović i Veselin Čajkanović. Njihov zaključak je da Miloš nije „samo srpski, nego i arbanaski heroj” i da su ga Albanci preuzeli iz srpske narodne poezije. Posebnu pažnju privlači pesma, zabeležena na Kosovu, u kojoj se opeva kako Miloš u ruci drži svoju odrubljenu glavu. Ovaj motiv se ne pojavljuje ni u jednoj srpskoj narodnoj pesmi. Foklorista Nenad Ljubinković ga dovodi u vezu s predanjem koje je u XVII veku u srednjoj Albaniji zabeležio kitijski mitropolit Kozma, po kome, posle pogubljenja, Sveti Vladimir nosi u ruci svoju glavu.

Milan Budimir ukazuje da se u albanskim epskim pesmama, koje je Vuk sakupio, kazuje stariji oblik imena junaka Miloša Obilića, koji glasi Kopilić. Pri tom napominje:

,,da bi se uspešno mogle izučavati narodne pesme i priče balkanske samo onda ako bi se vodilo računa o vezama koje ujedinjuju ove narode i ako bi se primenila međubalkanska poređenja”.

Srpska narodna poezija pominje učešće Albanaca u Ko­sovskoj bici. ,, Ali stiže Musa Arbanasa,/ Sa njegovih hiljadu momaka,/ Sve junaka kako vatre žive”. U zbirci koju je sakupio Novica Šaulić, nalaze se stihovi: „Dok evo ti Muse Arbanasa,/ Za njim šeset i dvije hiljade…” Bez obzira na autentičnost ličnosti pod imenom Musa, i preteranost broja, narodni pevač navodi Albance kao saveznike Srba u presudnoj bici između Osmanlija i balkanskih naroda. U kosovskom ciklusu (Lazaricama), knez Lazar šalje glas u Skadar „milome zetu Zećaninu Balši” da skupi Zećane junake „i sa njima ljute Arbanase”.

Jednom od najomiljenijih junaka u srpskoj narodnoj poe­ziji, neustrašivom Kraljeviću Marku, koji štiti raju od nasilnika, glavni protivnik je Musa Kesedžija, odnosno Musa Arbanas, „čovek s tri srca”, od kojega „pišti ljuta sirotinja”. Posebnu pažnju privlači pesma u kojoj on uz pomoć guje ubija Musu, posle čega bolno zavapi: „Jaoh mene do boga miloga, de pogubih od sebe boljega!” To je redak primer u narodnoj poeziji da se neprijatelju odaje visoko priznanje.

U jednoj drugoj, kada Marko pita kovača Novaka da lije ikada ikome sakovao bolju sablju no što je njemu, i ovaj mu odgovori da jeste „boljem junaku”, i to Musi, on mu Ijutitio odseče ruku. Kao Markovi protivnici spominju se kao Albanci nasilnici još i Dete Dukadinče, Mina od Kostura, Junak iz Koruna i Arvatka ili Arnautka devojka.

Kraljević Marko se silno zaljubljuje u Rosu, sestru Leke Kapetana (reč je o Leki Dukadinu). „Misli Marko, bila bi mu ljuba, a Lekaje krasan prijatelju”. Markov prijatelj je Albanac Mahmud vezir (Mahmud Bušatlija Ska­darski. Albanski narodni pevač takode opeva dvoboj između Marka i Muse, s tom razlikom što kod njega sultan šalje zatočenog Marka da se obračuna sa Musom, koji se odmetnuo od vlasti. U jednoj, pak, Marko i Musa se na kraju bratime: ,,Uvek da nam Bog pomaže, da sablja naša zlobnika seče!”

Leave a Reply

Your email address will not be published.