Na malim poljoprivrednim gazdinstvima koja nemaju stočarsku proizvodnju najčešće se javlja višak žetvenih ostataka (slame, kukuruzovine…) koji se mogu neposredno zaorati. Ukoliko se ispoštuju pravila prilikom zaoravanja žetvenih ostataka ona imaju ulogu kao i ostala organska đubrava koja primenjujemo. Jedna od negativnih posledica zaoravanja žetvenih ostataka je uticaj na smanjenje sadržaja lakopristpačnih biljnih hraniva, azota u prvom redu, ali i fosfora i sumpora usled intenzivnog rada mikroorgaizama koji ih razlažu. To negativno može uticati na ishranu zasejanih narednih useva. Da do toga ne bi došlo i da bi se zreli organski ostaci brže mineralizovali ili humifikovali, predlaže se predhodno usitnjavanje krupnih ostataka (slame, kukuruzovine, stabljika suncokre) na 10 – 15 cm i njihovo pravilno raspoređivanje po njivi uz primenu 0,3 – 0,5 kg/ha N na svakih 100 kg zaoranih biljnih ostataka.
Prema novim istraživanjima, zaoravanje žetvenih ostataka na pomenut način, ne samo da doovodi do povećanja sadržaja biljnih hraniva, već utiče na očuvanje i povećanje humusa u zemljištu.
Ipak najbolji efekat u razlaganju žetvenih ostataka i povećanju biljnih hraniva postižu se razbacivanjem određene količine tečnih organskih đubriva (osoke, tečnog stajnjaka) preko usitnjenih biljnih ostataka.
Sa druge strane, paljenje žetvenih ostataka na samoj njivi je čist gubitak. Pri paljenju sve organske materije, azot i deo sumpora se nepovratno gube, dok P, K, Ca, Mg, Fe i drugi mikroelementi ostaju na zemljištu u vidu pepela. Paljenjem žetvenih ostatak se ne postiže čak ni osnovna želja uništavanja semena korovskih biljaka, već čisti gubici u energetskom materijalu za rad žive faze zemljišta – organskoj materiji i azotu, a nekad i gubici biljnih hraniva iz razbacanih mineralnih đubriva, usled njihovog razlaganja na povišenoj temperature zapaljenih ostataka. Savetovala je Marija Janjić – savetodavac za ratarstvo i povrtarstvo-PSSS Vranje.