Prolazak izbeglica kroz Srbiju nije zaustavljen, iako je marta 2016. godine zatvorena “Balkanska ruta”. UNHCR procenjuje da je krajem juna 2017. u Srbiji bilo 5.948 izbeglica, migranata i tražilaca azila, od čega je 93% smešteno u 13 tranzitno-prihvatnih i 5 azilantskih centara (Adaševci, Principovac, Sombor, Kikinda, Krnjača, Obrenovac, Banja Koviljača, Bogovađa, Sjenica, Tutin, Dimitrovgrad, Bosilegrad, Divljana kod Niša, Bosilegrad, Pirot, Vranje, Bujanovac i Preševo). Ostali borave u napuštenim objektima i drugim improvizovanim skloništima u Beogradu, Šidu, i mestima na granici sa Mađarskom. U Srbiji boravi i oko 1,000 dece i maloletnika bez pratnje.
Većina migranata u Srbiji nema nikakav pravni status: posle početnog 72-časovnog boravka u Srbiji, svi oni koji nisu podneli zahtev za azil postali su “ilegalni” stranci u Srbiji. Država pokazuje “dobru volju” obezbeđivanjem skloništa i osnovne humanitarne pomoći u centrima za prihvat / azil, dok sa druge strane nedostaje dobra volja u regulisanju njihovog pravnog statusa. U prvoj polovini 2017. godine doneto je samo 55 odluka o podnesenim zahtevima za azil, i svi su bili odbačeni zbog pravila “sigurne treće zemlje” (podnosioci prijava su ušli u Srbiju iz susedne zemlje, a Srbija sve susedne zemlje smatra bezbednim trećim zemljama). Bez pravnog statusa i bez obezbeđivanja bilo kakvog oblika zaštite, migranti u Srbiji ne ostvaruju zakonska prava niti imaju mogućnost za bilo šta trajno – ne mogu da idu u školu, da traže posao, pa čak ni da stanuju u Srbiji.
Većina izbeglica koje se trenutno nalaze u Srbiji su iz Avganistana, Sirije i Iraka. U Srbiju ulaze najčešće iz Makedonije i Bugarske, a zatim svoj put nastavljaju prema severu zemlje. Zbog zatvorenih granica, pooštrenih kontrola i prisilnih vraćanja izbeglica u Srbiju, što se često čini uz primenu sile, izbeglice su primorane da borave u našoj zemlji duže nego što bi hteli. Mađarska dnevno dozvoljava legalan ulazak u zemlju za najviše 10 ljudi, koje radnim danima propušta na dva granična prelaza, Kelebiji i Horgošu. Napravljene su i liste čekanja za koje nije jasno u čijoj su nadležnosti.
Izbeglice prijavljuju slučajeve prisilnog vraćanja iz Hrvatske, Mađarske i Rumunije: prilikom iregularnog prelaska granice i ulaska u pomenute zemlje, policija ih hvata i vraća na granicu sa Srbijom, i uz manju ili veću upotrebu sile primorava da se vrate u Srbiju.
U pokušajima da pređu granice, neretko se dešava da izbeglice budu teško povređene ili da čak izgube život, što ukazuje na ozbiljne rizike sa kojima se suočavaju u rukama krijumčara. Nevladine organizacije izbeglicama pružaju pomoć u informisanju i upućivanju kako bi se registrovale, smestile u centre za smeštaj, kako bi dobile potrebnu medicinsku i drugu pomoć. Ipak, među nekim izbeglicama vlada strah da će, ako pristanu da odu u izbegličke centre, biti prisilno vraćeni u Makedoniji ili Bugarsku, što se po svedočenjima nekih od njih, već događalo.
Na pružanju pomoći izbeglicama u Srbiji, pored nadležnih državnih organa, angažovane su domaće i međunarodne humanitarne organizacije. Jedna od njih je i Novosadski humanitarni centar: uz podršku organizacije CARE, izbelicama pomažemo u hrani i neprehrambenim artiklima. Pratimo distribuciju sva tri obroka za oko 1,200 izbeglica smeštenih u dva prihvatna centra u opštini Šid. Usluge psihološke podrške i rekreativnih aktivnosti pružamo, uz podršku fondacije Terre des hommes iz Budimpešte, u Kutku za majke i bebe koji radi od 9h do 21h, i uz podršku CARE-a, u Kutku za aktivnosti u Miksalištu, u Beogradu. UNICEF podržava naš rad sa bebama i majkama u Beogradu. Uz podršku IRC-a (International Rescue Committee), terenski timovi za zaštitu u Beogradu, Subotici, Šidu i drugim mestima obilaze najugroženije izbeglice i pružaju usluge informisanja, upućivanja, prevođenja i druge. Od februara IRC takođe podržava aktivnosti Krojačke radionice u prihvatnom centru Adaševci, u Šidu.