Intervju vodio: Novinar portala Infoaktivist Bujanovac
Sagovornica: M. J., majka deteta sa posebnim potrebama iz Bujanovca
Novinar: Hvala Vam što ste pristali da podelite svoje iskustvo. Za početak, možete li nam reći nešto više o svom detetu i izazovima sa kojima ste se suočili?
M.J.: Hvala Vama što ste pokazali interesovanje za ovu temu. Moj sin ima 14 godina i dijagnostikovana mu je cerebralna paraliza još u ranom detinjstvu. On je divno dete — vedar, radoznao i pun ljubavi. Međutim, ono što je trebalo da bude njegovo bezbrižno detinjstvo obeležili su brojni izazovi, posebno u školi i društvenim situacijama.
Novinar: Da li ste primetili konkretne oblike diskriminacije ili nasilja prema njemu?
M.J.: Nažalost, da. Najviše problema imali smo u osnovnoj školi. Iako je škola u početku delovala kao da je spremna da pruži podršku, stvari su se brzo promenile. Moj sin je često bio ignorisan od strane svojih vršnjaka, a bilo je i situacija kada su mu se deca rugala zbog njegovog govora i načina na koji hoda. U nekoliko navrata su mu čak gurali invalidska kolica i nazivali ga pogrdnim imenima.
Jednom prilikom, dok je bio na odmoru, grupa dece mu je sakrila školsku torbu i lične stvari. On nije mogao da ih pronađe i potpuno se slomio. Te noći mi je rekao: “Mama, zašto sam ja drugačiji?”. To me je najviše zabolelo — ta njegova nemoć da shvati zašto ga neko ne prihvata samo zato što je drugačiji.
Novinar: Da li ste se obraćali školi ili nadležnim institucijama zbog tih situacija?
M.J.: Da, odmah sam razgovarala sa učiteljicom i školskim psihologom. Nažalost, naišla sam na minimalno razumevanje. Govorili su mi da su to “dečje šale” i da ne treba tome pridavati veliki značaj. Osećala sam se nemoćno jer je moje dete svakodnevno dolazilo kući u suzama. Onda sam se obratila i centru za socijalni rad i Udruženju roditelja dece sa posebnim potrebama “Moji snovi”. Njihova podrška mi je zaista mnogo značila. Uz njihovu pomoć organizovali smo radionicu na koju smo pozvali decu iz škole, kako bi deca bolje razumela šta znači živeti sa posebnim potrebama.
Novinar: Da li je situacija nakon toga počela da se menja?
M.J.: Da, ali sporo. Bilo je potrebno mnogo vremena i truda da se stvari poprave. Neka deca su nastavila da ga ignorišu, ali primećujem da su bar prestali sa izrugivanjem. Mislim da je edukacija najvažniji korak ka smanjenju diskriminacije. Kada deci objasnite sa čime se mladi sa posebnim potrebama suočavaju, počinju da pokazuju više razumevanja i empatije.
Novinar: Šta mislite da bi se moglo učiniti kako bi se ovakve situacije izbegle u budućnosti?
M.J.: Mislim da bi škole morale ozbiljnije da se posvete ovom problemu. Nije dovoljno samo reći “svi su jednaki” — potrebno je aktivno raditi na edukaciji učenika, nastavnog osoblja i roditelja. Takođe, smatram da bi trebalo da postoje strože kazne za nasilje i diskriminaciju u školama. Ako se deci jasno pokaže da su takvi postupci neprihvatljivi, verujem da bi se situacija znatno popravila.
Novinar: Da li imate neku poruku za roditelje čija deca se nalaze u sličnoj situaciji?
M.J.: Da. Želim da im poručim da nikada ne odustanu. Kada je teško, kada se osećaju nemoćno — neka znaju da nisu sami. Treba da se obrate za pomoć, bilo školskim službama, nevladinim organizacijama ili drugim roditeljima. Samo zajedničkim delovanjem možemo stvoriti sigurnije okruženje za svu decu. Naša deca nisu manje vredna samo zato što su drugačija — ona su hrabra, uporna i zaslužuju ljubav i podršku baš kao i sva druga deca.
Novinar: Hvala Vam što ste podelili ovu priču sa nama. Nadamo se da će Vaše iskustvo motivisati društvo da se više posveti zaštiti mladih sa posebnim potrebama.
M.J.: Hvala Vama što ste mi pružili priliku da se čuje i naš glas.
(Ovaj tekst je izrađen u okviru projekta “Senzibilizacija zajednice za prevenciju nasilja nad mladima sa posebnim razvojnim potrebama i njihovim porodicama” , koji Udruženje roditelja dece i mladih sa posebnim potrebama “Moji snovi” Bujanovac , uz finansijsku podršku Kabineta ministra bez portfelja zaduženog za koordinaciju aktivnosti u oblasti rodne ravnopravnosti, sprečavanja nasilja nad ženama i ekonomskog i političkog osnaživanja žena)