Abdul na putu života i smrti

Abdul Hafar Sabat je tinejdžer izAvganistana, koji je već dve godine u Srbiji i zajedno sa svojim bratom od strica aplicirao je za azil, jer kako kaže želi da ostane u Srbiji „jer su ovde ljudi dobri prema njima“.

Abdul dolazi iz mesta Nangrahar u okoli ni Kabula i kaže da je iz rodnog grada pobegao jer je tamo stalno rat.

• Bombe padaju svakog dana i svuda. Naoružani ljudi se samo pojave, naprave masakr i nestanu. I ja ne znam, i možda to niko za sigurno ne zna ko više ratuje protiv koga. To tako traje, ljudi ginu i užasno je – raširenih očiju vidno uznemiren priča dečak.

On je, kako kaže najstariji od četvoro dece. Ima još dva brata i sestru, koji su ostali tamo. Otac je imao para da plati samo za njega.

• Krijumčarima je moj tata dao 7000 eura da me prebace od Avganistana do Bugarske. Cela ruta košta toliko. Neki plaćaju i pet, neki osam, ali uglavnom se cene kreću od pet do deset hiljada eura. Zavisi da li ideš do Grčke ili Bugarske. I niko ti ne garantuje da ćeš stići živ, to je stvar sreće i sudbine. Ali i to je bolje nego biti u Kabulu. Tamo kad izađeš iz kuće, da odeš bilo gde, do prodavnice, lekara, apoteke isto su šanse 50:50 da ćeš se vratiti živ. I tako svaki dan…  – objašnjava Abdul kako je krenuo na put „života ili smrti“.
• Ja sam pošao zajedno sa braćom od strica.  Oni su stariji od mene par godina. Jedan je ovde, bio je do pre mesec dana u kampu u Vranju, ali je dobio dozvolu za rad i otišao u Beograd. Tamo radi za neku organizaciju u Centru za prihvat migranata – kaže Abdul.

Naime, on je sa braćom i još desetak ljudi kamionom krenuo iz Avganistana. Krijumčari su ih odvezli do granice sa Iranom. Kaže da je taj prelaz između Irana i Turske jako rizičan.

• Mnogi tu poginu. Jedan deo granice prelazi se pešice, a Iranski policajci su okrutni prema nama. Oni mrze ljude iz Avganistana. Čim vide izbeglice pucaju u njih. A takođe, tu ima i mnogo lopova, koji otimaju novac, telefone, nakit i čak su spremni i da ubiju bilo koga ako se usprotivi pljački – priča šesnaestogodišnji Avganistanac.

On kaže da se njemu posrećilo da je bezbedno prešao u Tursku gde ga je sačekao drugi krijumčar i odvezao do granice sa Bugarskom. Uspeo je da pređe iz Turske u Bugarsku, ali su ga bugarski policajci uhvatili na „ničijem prostoru“ dok je pešice prelazio iz Bugarske u Srbiju.

• Bilo je to nešto najgore u mom životu. Slobodno mogu da uporedim sa užasima koje sam gledao u Kabulu. Bugarski policajci su nas tukli, uzeli nam sve stvari, vikali su na nas na jeziku koji ne razumemo i sve vreme su nam držali oružje upereno u glavu. Znate, strašno je to kada gledate smrt u oči, a taman ste mislili da ste na korak do slobode, do života bez bombi, krvi i smrti – priseća se Abdul događaja na bugarskoj granici.

Posle višečasovne torture odveli su ih u neki kamp u Bugarskoj koji je zatvorenog tipa.

• To je u stvari zatvor za migrante. Uslovi su užasni. Bio sam tamo skoro dva meseca, jednom dnevno su nam donosili neke splačine koje su trebale da budu hrana i malo vode. Tukli su nas i stalno su nešto vikali. Nisam razumeo, ali video sam ogromnu mržnju i gađenje na njihovim licima – priča ovaj dečak koji je na svom izbegličkom putu odrastao pre vremena.

Abdul nije želeo da kaže kako su on i njegova braća uspeli da se izbave iz tog takozvanog Centra za migrante u Bugarskoj.

Neko nam je pomogao da pobegnemo i pređemo u Srbiju. Nemojte me pitati ko. Ne mogu to da kažem – rekao nam je. Nismo insistirali, ali nas je zanimalo kako su ih dočekali srpski policajci.

Bili smo mnogo uplašeni kada nas je pronašla srpska policija. Nisam mogao da verujem da neće da nas biju i maltretiraju. A plašio sam se i da nas ne vrate nazad u Bugarsku. To bi značilo povratak u pakao – sa suzama u očima govori Abdul.

Međutim, kako kaže, srpska policija prema njima ponela se kao prema ljudima.

• Dali su nam da pojedemo po sendvič, dali nam da pijemo vode koliko smo hteli, čak su i neke sokove doneli. Pozvali su neke ljude iz Komesarijata i prebacili nas u kamp u Preševu. Znao sam da smo spašeni – kaže Abdul. U Preševu su dobili lekarsku pomoć, odeću i smeštaj. Ubrzo je upoznao i ostale stanovnike u kampu.
• Ima nas odasvud. Iz Iraka, Avganistana,Pakistana, Indije.. Družimo se međusobno, zbližili smo se jer svi manje – više imamo iste sudbine – objašnjava on.

Prema njegovim rečima, malo je onih koji su tražili azil u Srbiji. On zna za petoro – šestoro. Ostali žele dalje, u Evropsku Uniju. Stalno pokušavaju da odu za Hrvatsku ili Mađarsku, pa odatle dalje u Nemačku i Francusku najčešće. Nekima se posreći iz prvog puta, neke uhvate na granicama i vrate ih nazad, ali ne odustaju, pokušavaju opet.

• Moj brat od strica sa kojim sa krenuo iz Avganistana je u Francuskoj. Uspeo je da ode. Našao je krijumčara koji ga je za 300 eura odveo do granice sa Hrvatskom, a dalje se snašao sam. Ja sam odlučio da ostanem ovde. Sviđa mi se Srbija. Ljudi, policija, ljudi iz organizacija koje su u kampu su bili toliko dobri prema meni kada sam došao da sam brzo doneo oduku da zatražim azil – kaže Abdul.

Iako je dva puta odbijen za azil uz obrazloženje da se njegov zahtev odbija jer nije ostao u Bugarskoj, on se nada da će ipak dobiti azil i ostati u Srbiji.

• Išao sam u ekonomsku školu ovde, godinu dana, ali sam napustio jer tada nisam dobro znao jezik. Sada je bolje, naučio sam srpski i želim da završim neku školu, da dobijem radnu dozvolu i da se zaposlim. I engleski sam usvršio, tako da mi je što se toga tiče, mnogo, mnogo bolje – kaže Abdul.

On ističe da je zadovoljan uslovima u Kampu, ali da je potrebno dodatnih aktivnosti za tinejdžere i punoletne mlade ljude. Kaže da deca školskog uzrasta imaju više sadržaja i za zabavu i za edukaciju. Odraslima treba organizovati i sportske i zabavne aktivnosti, ali i mogućnost da na nekim radionicama nauče neki zanat, kompijutere, neke obuke za poslove i za mušakrce i za žene. Takođe, dodaje da je primetno smanjen broj ljudi iz raznih humanitarnih organizacija koji su radili u Kampu.

• Ostali su u najvećem broju ljudi iz Komesarijata za izbeglice i migracije, ali nama su potrebni i volonteri iz drugih organizacija koji su ovde dolazili i razgovarali sa nama i pomagali nam. Oni se nekako više zbliže sa nama, imam utisak da se sažive sa našim problemima. Mi ih volimo – kaže dečak.

Rastajemo se uz zagrljaj i obećanje da ćemo ostati u kontaktu i da ćemo preneti njegove sugestije da se poboljšaju uslovi i omogući se omladini od 15 do 20 godina da imaju bogatiji društveni život.